26.12.2023.
Поводом јубилеја – 65 година постојања, Омладинско позориште Дадов ће на дан позоришта у среду, 27. децембра, у 12 часова приредити прикладан програм чији је централни догађај пројекција документарног филма о Дадову „Један живот, један сан”. Омладинско позориште Дадов (Драмски атеље Дома омладине Врачар) једно је од најстаријих омладинских позоришта у Београду. Основано је давне 1958. године као прво репертоарско омладинско-аматерско позориште. Иницијатори за његово оснивање били су „омладинци са Врачара” Михаило Тошић, Зоран Ратковић, Јован Ристић и Момчило Баљак. Током свог постојања Дадов је, у складу са друштвено-политичким процесима и културном политиком у српском друштву током тог периода, прошао и функционисао кроз више организационo-правних форми. И управо због тога симболизује неке од најзначајнијих тренутака у развоју београдске и српске културе.
Кључни програмски садржај Дадова је драмски програм, али поред редовног позоришног репертоара, Дадов организује и друге културно-образовне догађаје као што су концерти, едукативни програми у склопу Школе глуме и говора, изложбе, филмске пројекције и објављује књиге. Сви програмски садржаји Дадова намењени су пре свега омладини, то јест младима. У том смислу Дадов већ шест и по деценија ради на образовању и формирању младих и талентованих уметника укључујући их у стваралачки процес креирања позоришних и других програма. Ништа мање није значајна ни функција коју Дадов остварује у образовању и културном уздизању најширих слојева младих – основаца, средњошколаца и студентске омладине. Богатство и квалитет културно-уметничких садржаја које нуди Дадов идеална су платформа за препознавање и усвајање истинских естетских и уопште културних вредности. Развој младих талентованих уметника и развој публике чине суштину мисије Дадова која ће и у будућности, сходно статуту и друштвеној улози Дадова, остати непромењена и једина могућа опција.
Током 65 година постојања Дадова, на његовој сцени је одржано 269 позоришних премијера. Прва представа која је изведена на сцени Дадова у Молеровој 33 била је „Градинар”. Представа је имала своју премијеру 27. децембра, рађена је по мотивима дела Р. Тагоре, у режији Милоша Жутића и Милана Буњевца а играли су је тада млади глумци-аматери Јелисавета Сека Саблић, Нинослав Радошевић, Милош Жутић и Срба Милин.
Већина представа које се играју на сцени Дадова током шездесетих година 20. века била је потпуна новост за позоришни живот Београда тог времена. Дадовци током тих година Београду представљају неке значајне ауторе чији драмски текстови, из разних разлога, нису играни ни по другим аматерским, нити професионалним позориштима. Истовремено, на сцени Дадова своје прве премијере доживљавају млади домаћи писци Боро Драшковић, Велимир Лукић, Жарко Рувидић, Милан Богавац, Синиша Павић. Такође, постављају се и дела светских позоришних класика попут Шекспира, Достојевског, Молијера. Сви ови програмски успони довешће тадашњи ансамбл Дадова до завидног угледа који ће потврду добити добијањем многобројних награда на најпрестижнијим фестивалима драмских аматера Југославије (Хвар, Требиње, Врање, Краљево). Ипак, чини се да се кулминација успеха Дадова у овом периоду десила са представом „Избирачица”, писца Косте Трифковића и у режији Небојше Комадине. Премијерно извођење представе одиграло се на Светском фестивалу аматерских позоришта у Монте Карлу 11. септембра 1965. године. Представа је добила прву награду фестивала, а у њој су глумили млади и непознати аматери међу којима су били и Светлана Бојковић, Зорица Јовановић, Бранко Цвејић и други. Велики француски редитељ и оснивач Националног театра у Паризу Жан Вилар после представе „трупе са Врачара”, како је назвао ансамбл Дадова, написао је да представу „краси ред, укус, префињеност и таленат”. Овај огромни успех поставио је Дадов не само на културну мапу Југославије већ и Европе.
После овог успеха, 1966. године чланови Дадова долазе на идеју да оснују БРАМС – Београдску ревију аматерских позоришта. Први БРАМС одржан је у згради „Борбе”, где су тада биле просторије Атељеа 212, а учествовала су позоришта из читаве Југославије.
Ови, без сумње, велики подвизи Дадова нису остали непримећени ни код друштвено-политичких структура тог доба и резултат је било усељење Дадова 1969. године у зграду наменски за њега саграђену у Улици Ђуре Салаја, данас Улица Десанке Максимовић. Пресељење у нову зграду означило је нову фазу у развоју Дадова коју је обележила увећана продукција, али и нови сензибилитет у уметничком изразу који доносе нове генерације младих редитеља и глумаца. Неке од најбољих представа тих седамдесетих година 20. века раде Оливер Викторовић, Божидар Љумовић Зуба и Примож Беблер. Постављани су комади М. Крлеже, А. Ривемала, С. Мрожека, В. Вуча, А. Ђаје и других. У овом периоду на сцени Дадова своје успешне каријере почињу Мира Карановић, Драшко Брајовић, Дара Ђокић, Душан Ђоковић и други. Многобројне угледне позоришне награде стижу у Дадов и у овом периоду.
За период прве половине осамдесетих година 20. века може се рећи да је био период кризе, када су активности Дадова биле сведене. Ипак, већ у другој половини те декаде долази до организационе консолидације Дадова, да би деведесете године 20. века наговестиле његов велики повратак на културну мапу Београда. Током те деценије ради се и више од десет премијера годишње, а нове генерације младих редитеља остварују своје прве представе – међу њима су Горан Головко, Кокан Младеновић, Алиса Стојановић, Ирена Ристић, Југ Радивојевић, Ања Суша, Дејан Зечевић, Даријан Михаиловић, Жанко Томић, Стефан Саблић, Предраг Стојменовић и други. У доброј традицији дадовске репертоарске политике раде се комади класичне драмске литературе, али и драме савремених писаца. Тешко је и незахвално издвојити неколико представа из овог периода, али чини се да су представе Горана Головка „Сасвим нови дан”, Алисе Стојановић „Капетан Коча Don’t Surf”, Југа Радивојевића „Давитељ против давитеља”, Даријана Михаиловића „Торпедо”, Предрага Стојменовића „Опет пакујемо мајмуне” и Кокана Младеновића „Случајеви” обогатиле и учврстиле особену дадовску естетику. Позоришној критици нису остале непримећене вредности представа које се у том периоду постављају у Дадову, па се о њима похвално пише и говори. На „даскама које живот значе” први пут у својим каријерама појављују се Вања Ејдус, Небојша Илић, Милош Самолов, Милица Михајловић, Марко Живић, Срђан Карановић, Маринко Маџгаљ и други.
Године прве и друге деценије 21. века донеле су још већи продукцијски замах, тако да је било година када се на сцени Дадова постављало и више од петнаест премијера. Оваква значајна производња представа није ишла науштрб њиховог квалитета, јер се о томе и тада, као и увек, у Дадову увек строго водило рачуна. Појављује се нова генерација редитеља као што су Александар Божина, Петар Николић, Горан Рушкуц, Владан Ђурковић, Ана Глигоровић, Милан Нешковић, Јелена Богавац, Југ Ђорђевић, Марко Челебић и други. Поред класичних комада, инсистира се да се постављају комади младих српских драмских писаца, па ће сходно таквој програмској политици многи млади писци имати прве инсценације својих текстова у Дадову. Раде се текстови Тијане Грумић, Филипа Грујића, Тамаре Бијелић, Марка Шелића, Милене Богавац, Димитрија Војнова и других. И у овом периоду појављују се нова имена у глумачком ансамблу Дадова, као што су Горан Јевтић, Тања Петровић, Никола Јовановић, Иван Зекић, Бранкица Себастијановић, Милена Живановић, Милан Марић, Милош Биковић, Тамара Драгићевић, Милица Јанкетић и многи други. Велики број награда и признања са многих фестивала омладинских позоришта и у овом периоду пристижу у Дадов, како за глумачка и редитељска остварења тако и за представе у целини.
Од самог почетка постојања Дадова, поред позоришних, паралелно се организују и музички програми. Ова програмска активност током шездесетих година веже се за денсинг клуб „Еуридика”. О значају и популарности „Еуридике” у Београду, њеним програмима, амбијенту и атмосфери много се писало у тадашњој штампи. Извесно је да су публику у тако великом броју привукли битно другачији програми од оних који су се давали по осталим београдским домовима омладине и другим просторима. „Еуридикини” програми били су новост за Београд, а следили су трендове популарне европске музике тог времена оличене у џезу, рок и поп музици. На сцени „Еуридике” наступају први београдски вокално-инструментални састави – „Златни дечаци”, „Црни бисери”, „Добри другови”, „Виконти” и многи други. Било је то место где су сви ти млади људи имали не само своје прве наступе већ и простор и адекватне услове за стварање и вежбање музике. И пионири џез сцене Београда Влатко Станојчић, Саша Радојчић, Лазар Тошић и други активни су и стални гости на бини „Еуридике”.
Отварањем нове зграде Дадова у Улици Десанке Максимовић 1969. године, дадовска рок и џез сцена добија нови импулс. У новој сали у оквиру програма „Мини рок сцена” током осамдесетих и деведесетих година 20. века прилику добијају углавном млади и неафирмисани рок бендови. Илустрација овога јесте да су „Партибрејкерси” имали на сцени Дадова свој први концерт 4. октобра 1982. Посебно је значајна 1999. година када је Дадов био домаћин 22. београдског џез фестивала.
Као што је била део Дадова још од његових почетака, музика ће то бити и у будућности, јер потреба данашњих генерација младих за правим музичким вредностима, које су увек красиле музичку понуду Дадова, није ништа другачија ни мања од генерација пре тридесет–четрдесет или више година, наведено је у саопштењу из овог позоришта.
Многа позната глумачка имена, и југословенског и српског глумишта, своје прве кораке направила су на сцени Дадова. Сви они су претходно пролазили кроз различите формате едукативних глумачких програма који се у Дадову организују од самог почетка његовог постојања. Круна едукативног глумачког програма била је оснивање Школе глуме и говора (2001. године), која сад већ са вишедеценијском традицијом представља једну од најстаријих школа овог типа у Београду. Едукативни програми примењивани у Дадову били су од самог устројства развојни и мењали су се у складу са захтевима времена и модерне педагогије. Програми су прилагођени за рад са основцима и старијим тинејџерима, узраста до 18 година, а поред неговања и развијања талента за глуму, развијају се самопоуздање, ослобађање од стида, правилан и природан говор, таленат за плес и игру, и оно што је можда најбитније – освешћују се лични квалитети и специфичности. Едукација полазника обавља се кроз више нивоа образовања чији су програми брижљиво осмишљени и прилагођени узрасту полазника. Курсеви за сваки ниво трају четири месеца, а на крају сваког организују се јавни часови на којима се представљају усвојене вештине.
Школа глуме и говора одувек је била препозната и по предавачком тиму којег су од самих почетака чинили еминентни едукатори, углавном познати професори са Катедре за глуму Факултета драмских уметности у Београду или других сродних факултета.
Једна од програмских активности која се развија последњих година у Дадову јесте објављивање књига у оквиру едиције „Дух Дадова”. Посебно су значајне две књиге сећања истакнутих дадоваца („Дух Дадова – записи поводом 50 година рада” и „Светионик Дадов”) објављене поводом 50 и 60 година постојања. Вредне хвале су и књиге објављене такође у овој едицији, у којима се објављују драмски текстови који су имали своју прву инсценацију на сцени Дадова. До сада су објављене четири такве књиге. Током 2023. године најпре је објављена књига Владимира Јевтовића „Завештање”, а управо ових дана, поводом прославе јубилеја, објављена је двотомна монографија „Дадов: тамо где снови почињу – Дадов 1958–2023”.
Већ дужи период Дадов је као посебну делатност развио извршну продукцију специјализујући се за послове организације и извршне продукције захтевних мултимедијалних културних манифестација. Ово се односи најпре на оне манифестације у чијој су основи позоришни догађаји, перформанси, програми на отвореном. Неке од најзначајнијих манифестација Града Београда, као што су „Дани Београда” и „Дани слободе” који славе важне датуме из историје Београда, реализују се већ дуги низ година у извршној продукцији Дадова, закључено је у саопштењу.
Извор текста и фотографије: www.beograd.rs