Храм Светог Саве у Београду је највећи српски православни храм. Он се налази у источном делу Светосавског трга, на општини Врачар, у Београду. Подигнут је на месту за које се сматрало да је Коџа Синан-паша 1594. године спалио мошти Светог Саве, оснивача Српске православне цркве. Изградња храма је финансирана добровољним прилозима, као и плаћањем доплатних поштанских маркица. Недалеко од храма је парохијски дом, а ту ће се налазити и предвиђена зграда патријаршије. Овај спомен-храм представља органски део савремене живописне силуете Београда, чинећи једно од његових главних обележја.
Архитектура
– Теразије – Београђанка – Храм Светог Саве. Изграђен је у српско-византијском стилу, са четири звоника висока 44 m. Висина врха куполе износи 70 m, док је главни позлаћени крст висок још 12 m, што врху храма даје укупну висину од 82 m, а надморску висину од 134 m (64 m изнад нивоа реке Саве). Због тога ова црква заузима истакнуто место на београдском хоризонту и видљива је са свих прилаза граду.
Храм заузима површину од 4.830 квадратних метара у приземљу, уз додатних 1.500 m² на три галерије на првом нивоу. Постоји још и галерија од 120 m² на другом нивоу, на коме се налази и спољашњи видиковац који се простире око целе куполе. Храм се у правцу исток-запад протеже 91 m, а у правцу север-југ 81 m. Куполе су украшене са осамнаест позлаћених крстова у три величине, док се у звоницима налази 49 звона из аустријске звоноливнице Grassmayr.
Црква може да прими 10.000 верника, а на западну хорску галерију може да стане 800 хориста. Храм је обложен белим мермером и гранитом, у чему је суделовао и словеначки Мармор Хотавље.
Живописање, које је у току, ради се у техници мозаика. У главној куполи налази се огроман мозаик Христа Пантократора који представља Исуса Христа у тренутку вазнесења, а реализован је у атељеу руског академика и иконописца Никојала Мухина. Купола је украшена мозаиком тешким око 40 тона, које је у потпуности реализован у атељеу уметника, затим подељен на мање делове и тако транспортован у Београд, где је монтиран у куполу. Мозаик куполе представља један од највећих подухвата мозаичког украшавања криволинијских простора у свету. Мозаик је прављен током 2016. и 2017. године а монтиран од маја 2017. до краја фебруара 2018.
Црква Светог цара Лазара
Детаљније: Крипта Спомен-храма Светог Саве
Испод пода храма је изграђена црква Светог цара Лазара, укупне површине око 1.800 m², са ризницом Светог Саве и криптом патријарха Српске православне цркве, у коју је планирано да се сахрањују упокојени патријарси. Осим богослужења, црква је планирана за многобројне културне манифестације.
Изградња
Изградња храма је текла веома споро до 2002. године. Храм је још увек у изградњи, која се финансира добротворним прилозима, и плаћањем доплатних поштанских маркица, које су приликом слања пошиљки обавезни да плате сви грађани Србије без обзира на вероисповест, а у складу са уредбом Владе Србије.
Године 1879, док је био у Београду, један од најпознатијих представника Срба католичке вере из Дубровника Матија Бан, први је изнео идеју подизања цркве Светог Саве на Врачару. Касније, 1895. године, односно три стотине година након спаљивања моштију светог Саве, у Београду је основано Друштво за подизање храма светог Саве на Врачару, чији је циљ био да се на месту спаљивања моштију подигне храм.[12] Омања црква која је подигнута на месту будућег храма је касније померена да би изградња храма могла да отпочне. 1905. године се расписује јавни конкурс за израду пројекта; свих пет приспелих радова је одбачено као недовољно добро.
Пешић испред идејних пројеката Храма; Пешић за свој вишегодишњи рад на Храму није примао никакву надокнаду или плату
Избијање Првог балканског рата 1912. године, као и Други балкански и Први светски рат који су следили, зауставили су све активности на изградњи храма. Након рата, 1919. године, Друштво је поново установљено. Нов конкурс је расписан 1926; овог пута су стигла 22 пројекта. Премда прва и трећа награда нису додељене, архитектонско решење архитекте Богдана Несторовића, које је освојило другу награду, проглашено је за најуспешније. Одбор за изградњу храма је 1930. поверио израду пројекта архитекти Несторовићу, као и архитекти Александру Дероку, уз сарадњу инжењера Војислава Зађине. Стара Савиначка црква је срушена у лето 1935, а док нови храм не буде завршен, подигнута је мала црква, освећена 24. новембра 1935.
Радови пре Другог светског рата
Четрдесет година након почетне замисли, и 340 година након спаљивања моштију светог Саве, изградња храма је коначно започела у јубиларној светосавској години,15. септембра 1935. године, када је патријарх Варнава извршио освећење темеља. Армиранобетонски шипови, подлога за темеље, пободени су до почетка марта 1937.[15][16] Темељи су већим делом урађени исте године, а за 1938. је предвиђено да се ураде темељи олтарског дела, на средини Браничевске улице, и да се ураде зидови до висине од 7 метара.[17] Када су радови поодмакли (до септембра 1938. зидови су били високи 8–9 метара), патријарх Гаврило је 10. маја 1939. године свечано осветио темеље, и у олтару, уз камен темељац, положио повељу. Друштво за подизање храма је за сакупљање средстава установило недељу Св. Саве – и то недеља освећења темеља у 1939, одн. недеља иза Савиндана 1940, када је обезбеђена потребна сума.] За 1941. је било планирано зидање до висине галерије, али даља изградња је прекинута нападом Немачке на Југославију, 6. априла. Од почетка грађевинских радова до немачке окупације, изграђени су темељи храма и подигнути су зидови висине 7 и 11 m. Било је предвиђено да трг око цркве буде највећи у престоници.
Немачка окупациона војска је користила простор унутар недовршеног храма као паркиралиште, а 1944. су га за исту сврху користили партизани и Црвена армија. Касније су разна предузећа користила простор као магацин. Друштво за изградњу храма је престало да постоји.
Наставак градње
Патријарх Герман долази на чело Српске православне цркве 1958. године и обнавља идеју о подизању храма. Након 88 поновљених молби – и исто толико одбијања – дозвола за наставак градње је добијена у лето 1984. и од републичке и од градске власти. Професор Бранко Пешић, који је именован за новог архитекту храма, преправио је првобитни пројекат да би се боље искористили нови материјали и грађевинске технике.
Патријарх Герман је 30. априла 1985. године, у присуству свих српских архијереја, поново осветио храм, положивши повељу о наставку радова у новим историјским приликама. 12. маја 1985. патријарх, 20 епископа и бројно свештенство су служили свечану Литургију, којој је у унутрашњости зидина храма присуствовало око 12.000 верника, док је у порти било још око 80.000 људи. Изградња је поново отпочела 12. августа 1985. Зидови су подигнути до пуне висине од 40 m. Акт о одобрењу наставка градње потписао је тадашњи председник председништва Србије Душан Чкребић, који је у знак захвалности од Српске православне цркве добио орден Светог Саве, 2007. године.
Највеће постигнуће је било подизање централне куполе тешке 4.000 тона. Она је била направљена на земљи, а затим је, заједно са покривачем од бакарног лима и великим позлаћеним крстом високим 12 метара и тешким 4 тоне, подигнута и постављена на зидове. Подизање, које је трајало 40 дана, завршено је 26. јуна 1989. године.
Дана 3. септембра 2001. године формиран је Конзорцијум за финансирање изградње Храма Светог Саве на иницијативу тадашњег премијера Србије др Зорана Ђинђића, уз благослов тадашњег Патријарха српског Павла и под покровитељством престолонаследника Александра Карађорђевића. На овај начин обновљено је Друштво за подизање Храма Светог Саве, које је престало са радом 1941. године. 2002. године Конзорцијум је вратио стари назив – Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару.
Градња екстеријера је завршена 2004. године. Постављена су звона и прозори, а фасада је такође завршена. Међутим, радови на унутрашњој декорацији тек су почели.
Храм су по два пута посетили руски председници Владимир Путин и Дмитриј Медведев, а посећују га и друге званичне делегације које долазе у Београд.
Место
Иако је храм сазидан на месту за које се у време почетних планова веровало да је место спаљивања моштију, историјска истраживања указују да се тај догађај вероватно није десио на данашњем Врачару, који је тада био далеко изван зидина града, већ на брду „Чупина умка“, на Ташмајдану који се тада звао Врачар, близу данашње цркве Светог Марка.
