04.11.2021.
На предлог Завода за заштиту споменика културе Града Београда Ташмајдан са Универзитетским центром у Београду добио је статус културног добра, просторно културно-историјске целине, одлуком Владе Републике, и тако постао десета целина на простору града Београда која је утврђена у периоду од 2017. године до данас.
Ова целина представља материјално сведочанство почетка савременог европског развоја и ширења вароши ван шанца. Тесно је везана за развој Булевара краља Александра и трансформацију Београда из оријенталне вароши у престоницу по узору на западноевропске метрополе. Док се кроз ново уређење прати трансформација од турске вароши ка модерном граду, кроз управне одлуке – попут измештања фишекџија на периферију – препознаје се политика чувања старе вароши и њеног планског ширења насељавањем сиромашних занатлија на овом простору. Читање Хатишерифа на простору уз данашњу цркву Светог Марка 1830. године, затим подизање старе цркве и измештање гробља из Бранкове улице на простор Ташмајдана, представљало је полазну тачку за афирмисање новог простора за живот српског становништва.
Прва половина 20. века је изградњом бројних монументалних јавних објеката на левој страни булевара, све до Студентског дома краља Александра, у огромној мери допринела архитектонско-урбанистичком уобличавању, репрезентативности и вредности читавог простора. Некадашња градска периферија постала је нови центар Београда са снажним културно-образовним акцентом – Универзитетским комплексом. Универзитетски центар представља једну од најуспелијих целина изведених у Београду током више деценија, која је расла и развијала се у складу са потребама времена, али све време пратећи јасну идеју комплекса који је својим садржајима намењен потребама студената и факултетима.
Парк Ташмајдан је формиран на простору који је вековима имaо различите улоге и намене. Измештањем гробља почиње нова етапа у историји Ташмајдана. Генералним урбанистичким планом из 1950. године, Београд је коначно добио дуго очекивану зелену оазу у самом центру града. Ташмајдан са Универзитетским центром у Београду чува у својој архитектонско-урбанистичкој слици све мене овог дела Београда и открива смене управних, социјалних и друштвених тенденција везаних за предметни простор. Оно је као такво сведок модерног, али и кроз векове заборављеног живота.
Такође, на предлог Завода за заштиту споменика културе Града Београда, на седници Владе Србије, Стамбено-пословни центар „Генекс” је утврђен за културно добро. Стамбено-пословни центар „Генекс” саграђен је у периоду од 1970-1980. године, на укрштању ауто-пута и Улице народних хероја у Блоку 33 у Новом Београду према пројекту архитекте Михаила Митровића, једног од најпродуктивнијих аутора на домаћој градитељској сцени. Објекат чине две куле, армирано-бетонске скелетне конструкције које су функционално раздвојене на стамбену, висине П+М+30+П спратова и пословну, висине П+М+26+П – повезане у архитектонску целину конструцијом у виду моста на висини 26. спрата. Фасаде су изведене у натур-бетону. Свака кула има по два степеништа, која су „сакривена” у бетонским бочно постављеним вертикалама кружне основе, издвојене из квадратичних основа кула.
У пројектантском смислу иновативност се највише огледа у појави ротонде са покретним подом, на врху административне куле која је намењена за ресторан-видиковац, први тог типа у Европи. Монументална грађевина подигнута је на самом прилазу престоници из правца београдског аеродрома, као урбани „светионик” и најупадљивији мотив Новог Београда, али и визуелни репер читавог града. Познат под именом и „Западна капија”, у време грађења представљао је највишу зграду на Балкану. Одликује се једноставношћу решења и пропорционалним редом двојног корпуса, који надвишава кровна надградња цилиндричног облика за смештај ресторана са механизмом који је омогућавао његово окретање око централне осе. Комбинација гигантских форми постамента и ексцентричног мотива на врху, представља специфичну и смелу архитектонску креацију.
Комбинацијом елемената из традиције и наслеђа са савременим искуствима, створио је сопствена решења која представљају оригиналан ауторски израз у домаћем градитељству. Усаглашавање стамбеног и пословног дела, аутор је остварио функционалним решењем основа, стављајући у адекватан однос форму и садржај обе архитектонске јединце. Посебно оригиналан детаљ на савременој архитектури јесте осликавање фасада. Сликар Лазар Вујаклија урадио је мурале на бетонским фасадама приземља зграде „Генекса” 1979. године.
Представља материјални документ периода наглашене жеље београдског урбанизма за остваривањем висинских рекорда и формирањем упадљивих градских симбола.
Извор текста и фотографије: www.beograd.rs