Интервју са Светланом Белић Борјан

Ускоро се ближи Светски дан волонтера, тачније 5. децембар, па смо тим поводом дошли на идеју да напишемо овај текст и посветимо га једној волонтерки из Земуна.

Светлана Белић Борјан има 28 година и један је од волонтера који је за време ковид пандемије била на услузи грађанима током најтежих момената за све нас, те је сада након што је све коначно завршено прихватила да говори за наш портал.

1. Какав Вам је био првобитан осећај приликом волонтирања на првих пар дана од затварања и како сте се одлучили за то да волонтирате?

Пре свега, велика ми је част што уопште могу да говорим о овој теми, јер из овог угла схватам колико смо сви били храбри јер смо без икаквог премишљања, једноставно одлучили  да урадимо оно што смо једино у том моменту били у могућности. Такође, јако сам срећна што сам била део те екипе и што сам упознала све те хумане и храбре младе људе. Одлука и није била тешка, жеља да помогнем или урадим било шта је одмах преточена у дело, чим се појавила прва информација да ће се организовати групе које ће на терену радити, тако да сам се без много размишљања одмах пријавила да радим као волонтер.

2. Да ли сте осећали страх?

Осећај је био јако чудан. Нико од нас није могао да зна шта да очекује, многи су се плашили, али ми млади нисмо имали простора за то, већ смо притекли у помоћ Градској општини Земун и одазвали се, да би на тај начин били ту за све оне којима је наша помоћ била потребна.

Тако да мислим да нисам. Ти дани су били толико динамични да није било простора за много размишљања.

3. Како су изгледали дани волонтирања и какав су на Вас утисак оставили најстарији суграђани?

Сваки дан је отприлике био исти, рано ујутру састајали смо се у Kанцеларији за младе у Земуну и добијали спискове где су суграђани телефонским путем пријављивали шта им је потребно од хране или лекова. Након тога свако је добијао своје реоне и са својим паром ишао у набавку. Леп је осећај када се сетим како су нас људи у маркетима пуштали да преко реда плаћамо на касама, јер су били сигурни да нам је то ко зна која куповина у току дана. Касније, када је још већи колапс настао добијали смо дозволе за кретање приликом полицијског часа, где је такође Градска општина Земун организовала и целодневна дежурства. Делује као да је било тако давно.

4. Да ли сте и пре самог ковида били волонтер или Вам је то била прва акција?

(Смех) Ја волонтирам још од малих ногу, као и већина нас, још од када нас родитељи шаљу да најстаријим комшијама из улице купимо хлеб, млеко или новине. Знате већ како то иде. Шалим се, мислим да је то нешто што сам наследила од својих родитеља и још од основне, па касније и кроз средњу школу учествовала сам у многим акцијама, а за многе од њих сам и сама била организатор. Заиста уживам у томе и живим за то.

5. Волонтирали сте испред Градске општине Земун, како се из Вашег угла општина снашла у целокупној ситуацији?

За цео свет је то било нешто ново, као и за нас, тако да нисмо могли да знамо како је најбоље, али по мом скромном мишљењу чини ми се да се целокупна група људи из ГО Земун која је узела учешће у свему томе, својом енергијом и пожртвовањем заиста добро организовала и показала тиме што је била на услузи грађанима 24/7.

6. Да ли имате неку поруку за евентуално неке нове волонтере?

Волонтирање буди у човеку посебан осећај јер тада осетите да радите нешто из срца, из најчистије емоције и жеље да помогнете некоме коме је ваша помоћ заиста потребна. Када волонтирате упознате велики број других волонтера који вас мотивишу да наставите даље било чиме да се бавите, јер енергија волонтера је заиста нешто посебно.